PRIČE IZ KOMŠILUKA: Goran Ajduković, jedini apatinski vinski vitez
Apatinac Goran Ajduković jedini je profesionalni vinogradar i vinar u našoj opštini. Ovaj pedesetpetogodišnjak u Svilojevu i u Budžaku, sa puno ljubavi i posvećenosti, trenutno gaji preko 4.000 čokota, pretežno Tamjanike, ali i Traminca, Prokupca i Cabernet Sauvignona. Od ovih sorti, naš sagovornik proizvede do 2.000 litara vrhunskog vina, za koje je tokom prethodnog perioda više puta nagrađivan. Inženjer mašinstva po struci, čime se bavio oko četiri godine, da bi se devedesetih posvetio porodičnom biznisu u oblasti trgovine i ekonomije, danas, kaže, uživa u svom vinogradu i vinu, sa ambicijom da njegov proizvod postane prepoznatljiv ne samo na teritoriji Zapadno-bačkog okruga, već i šire. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Rođen u apatinskom porodilištu 1969. godine, koje je bzo nakon toga, sedamdesetih, zatvoreno, Goran je svoje detinjstvo provodio u Apatinu i u Čurugu.
“Zapravo, moja sećanja za radne dane, školu i ostalo su vezana za Apatin, a vikende sam provodio u Čurugu kod bake i dede sa mamine strane. Oni su se bavili proizvodnjom svilenih bombona, te su tako seoske slave, vašari i ostale manifestacije bili sastavni deo mog detinjstva. Sa tog aspekta, ja sam vašarsko dete, što mi je negde kasnije, ispostaviće se, bilo od koristi”, ispričao je Ajduković.
Naš sagovornik osnovnu školu je završio u Apatinu kao odličan đak, a interesovanja su mu prvenstveno bila vezana za sport.
“Otac se bavio rukometom. Uz njega sam stekao ljubav prema ovom sportu, a aktivno sam trenirao sve do odlaska na studije. Posle osnovne škole, upisujem 9. i 10. razred usmereno, da bih se nakon toga opredelio za Srednju mašinsku školu”, saznajemo od Gorana.
Po završetku srednje, odlazi u Novi Sad gde završava Višu mašinsku školu, a takođe stiče i bogato životno iskustvo.
“Studije su zapravo jedna vrsta samostalnog života. Bio je to divan period sazrevanja, a tad sam upoznao i sadašnjeg kuma, sa kojim evo preko 30 godina negujem veliko prijateljstvo, koje je krunisano obostranim kumstvima. Po završetku studija se ženim, dolazi prvo dete, zatim služenje vojnog roka, a posle vojske počinjem raditi u struci u brodogradilištu. Na tom mestu sam bio oko četiri godine, a u međuvremenu se otvara porodični posao – Kvin, pa sam jedno vreme bio na oba mesta. Ipak, odlučujem se za ekonomiju i trgovinu, jer je tih devedesetih zaista bilo teško vreme. S druge strane, trgovina mi je nekako u krvi od malih nogu, kada sam kao dete dane provodio na raznoraznim vašarima, seoskim slavama i drugim manifestacijama, gde sam učestvovao u prodaji bombona i tako stekao korisne veštine. Porodični biznis trajao je do 2018. godine, a u međuvremenu, 2010, zahvaljujući tastu, otkrivam lepote vina”, priznaje Ajduković.
Prema njegovim rečima, otac njegove supruge u to vreme je kupovao grožđe i pravio vino, pa je uz njega stekao naklonost ka celoj priči, da bi ga potom jedna nesvakidašnja situacija navela da krene samostalno u vinogradarstvo i vinarstvo.
“Probavajući razne varijante vina u to vreme, najviše mi se dopao jedan francuski Šardone. To je moglo da se kupi tada samo u Metrou. Odlučim da poslužim to vino za sinov 18. rođendan, odem u Metro da ga kupim i kad sam izlazio napolje, naletim na neke lance, zapnem, padnem i polomim prst. Kako sam bio osiguran preko firme, dobio sam nešto novca i odlučim da te pare, pošto sam se slomio zbog vina, i uložim u vino. Tada kupujem deo opreme, buradi, pumpu za pretakanje i filtriranje, čepilicu i još neke osnovne stvari potrebne za proizvodnju vina”, prisetio se ove zanimljive anegdote o svojim počecima.
Te 2010. godine, naš sagovornik je kupovao grožđe u Župi, u vinariji Živkovića, sa kojima i dan danas neguje jako lepo prijateljstvo.
“Tada sam se bukvalno zaljubio u vinogradarsko-vinarski region Župe, a koji me i dan danas privlači. Naša trgovačka branša je u to vreme, dolaskom Kineza, padala, a ja sam polako bežao od toga. Najpre sam zasadio probne čokote u Svilojevu, nekih 30-tak komada. To se primilo, a onda proširujem priču. U međuvremenu, tast odustaje od voćnjaka pod jabukama na Budžaku i da mi tu zemlju da zasadim grožđe, da bih danas, evo, na ta dva mesta imao preko 4000 čokota. Od sorti imam prvenstveno Tamjaniku, zatim Traminac, a nešto za svoje potrebe za roze vina Prokupac i uz to Cabernet Sauvignona”, saznajemo od Ajdukovića, koji danas uživa u ovom poslu u pravom smislu te reči.
“Kažu da vinograd traži slugu, ali ja to ne posmatram na taj način. Ako se dobro organizuješ i ako napraviš tako da budeš zdrav od toga, ne samo od fizičkog rada, već i ljubavi koju neguješ kroz taj rad, ovaj posao je pravo uživanje”, priznaje Goran.
Naš sagovornik danas ima titulu vinskog viteza, a koju je stekao zahvaljujući čuvenom enologu i poznavaocu vinogradarskog i vinarskog posla, Branku Šoštariću Šoletu. Preduslov za to bio je da ima svoj vinograd, da proizvodi kvalitetno vino i da ume to da prezentuje. Šole je sve ovo prepoznao kod Ajdukovića, kandidovao ga, čak bio i njegov kum kad su ga proglasili vitezom vina, tako da je danas naš sagovornik, u kraju gde vinska kultura još uvek nije razvijena, pravi ambasador ove priče, koju namerava da razvija i ubuduće.
“Registrovao sam vinariju, zove se AG Company, ali brend je Tamjanika Ajduković. Opredelio sam se isključivo za Tamjaniku, a ostale sorte što imam, to pravim za svoje potrebe i potrebe manifestacija. Sve pravim, naravno, isključivo od svog grožđa. Ove godine sam recimo proizveo 2.000 litara, a to je za neki početak dovoljno”, kaže on.
Po pitanju plasmana svojih vina, naš sagovornik orjentisao se na Zapadno-bački okrug, ali i šire, Bečej, Novi Sad i drugi gradovi u Vojvodini.
Na brojnim takmičenjima, Ajduković je, u izuzetno jakim konkurencijama, od preko 700 uzoraka, osvajao zlato i veliko srebro po broju poena, ali tu ne staje, već kontinuirano teži ka još boljem kvalitetu.
“Još uvek učim da što kvalitetnije vino izađe iz mog vinograda. Ono što mogu tvrditi sa sigurnošu, to je da se vino počinje praviti u vinogradu, ne u vinariji, negovanjem grožđa. Kad ti uložiš tamo, onda će ti se vratiti. Vino je kao žena. Negovanjem žene dobiješ nazad . Ako ne uložiš, nećeš dobiti. Moraš da uložiš nežnost i ljubav, nije to samo rad. Ako ti uz sve navedeno Bog da leto kao ove godine, ti imaš samo da paziš i da se igraš”, smatra Goran.
Ovaj vitez vina ima suprugu i dvoje dece koji su mu, kaže, najveća podrška, ali se trudi da ih ne opterećuje previše, jer imaju svoje poslove.
“Porodicu sam poštedeo posla u vinogradu. Najviše mi pomažu kad je berba, a ostalo pretežno radim sam. Ako se kasnije opredele da priđu, dobrodošli su. Ćerka se skoro i udala, pa se radujem i novim malim vinogradarima u budućnosti”, iskren je naš sagovornik.
Kako nam je otkrio, sa godinama iskustva i sa finansijskim sredstvima, ide se polako ka gore i sa kvalitetom.
“Moj postupak pravljenja vinarije krenuo je sa minimalnim ulaganjima i želja mi je da vinograd i vino počnu sami sebe isplaćivati, pa da idem zdravom logikom ulaganja - kako sredstva dođu, tako ulažem dalje u proizvodnju”, priznao je.
Naš sagovornik trenutno se posvetio isključivo vinogradu i vinarstvu. Kaže da ga to upotpunjuje, ali i čini ga zdravijim, jer je šećeraš, pa mu rad na svežem vazduhu itekako godi. Pored toga, vreme voli da provodi sa porodicom, prijateljima, ali i na brojnim manifestacijama koje obilazi. Svoju humanu stranu pokazivao je još u vreme Kvina, kada je organizovao dolazak Deda Mraza, konje, fijaker, vatromet i pripremanje igračaka i paketića za decu iz socijalno ugroženih porodica, da bi kasnije sa svojim vinima bio deo velikog broja humanitarnih bazara. Želja mu je da svojom vinskom pričom proširi turističku ponudu naše opštine, a Tamjanika kraj Dunava, što je krajnje neobično i zanimljivo, inače sorta za koju kažu da pleni dušu, svakako je pun pogodak, pa mu u tom smislu od srca želimo da ostvari svoje želje.
