PRIČE IZ KOMŠILUKA: Goran Vezmar, večita inspiracija i čovek koji ruši sve predrasude
Goran Vezmar iz Apatina od 2006. godine je u kolicima. Iako osoba sa invaliditetom, vrhunski je sportista i večita inspiracija za sve oko sebe. U 24. godini je dobio izliv krvi u kičmenu moždinu i završio sa dijagnozom Spinal cord cavernoma, koju na nivou Srbije ima svega dvoje ili troje ljudi. Prošao je komplet ciklus rehabilitacija i shvatio da život mora da se nastavi. Vrlo brzo učlanjuje se u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara “Bačka” iz Sombora, kada kreće na regionalna, pokrajinska i republička takmičenja u atletici, u svim disciplinama.
- “Sport mi je oduvek bio u krvi. Čim su mi u udruženju predložili da krenem na takmičenja, bez razmišljanja sa pristao. Takmičio sam se u šprintu na 100 metara, bacanju kugle, koplja i diska”, priseća se naš sagovornik, koji je već kada se prvi put pojavio na takmičenju, uzeo sve medalje koje su se mogle uzeti, a u tom periodu je i skinuo državni rekord na 100 metara u svim grupama.
Prema njegovi rečima, to mu je bio vetar u leđa, a u međuvremenu je počeo da se bavi košarkom u kolicima.
- “Baš na jednom od atletskih takmičenja, nakon što se završilo, bili smo na kolektivnom ručku u hotelu Novi Sad, gde čujem kako neko za drugim stolom priča o košarci u kolicima. Iako sam čuo ranije za to, nisam znao gde postoji. Ispostavi se da je u pitanju klub Vojvodina iz Novog Sada, dobijem broj telefona predsednika kluba, pozovem, nađemo se i sve se dogovorimo. Nakon toga sam krenuo, Apatin-Novi Sad, tri puta nedeljno i tako sedam godina”, kaže za svoje početke, kada je košarka u kolicima u pitanju, Vezmar.
Kako saznajemo od njega, period proveden u Novom Sadu pamti kao izuzetno lep i plodan. Četiri sezone su bili prvaci Srbije, vicešampioni NLB lige, a odigrali su i veliki broj međunarodnih turnira. Međutim, što zbog putovanja, što zbog finansija, odlučio se da u Apatinu oformi svoj tim.
- “Nakon što je Predrag Šuput otvorio klub u Apatinu, KK Dunav 2014, onda sam pri njegovom klubu otvorio sekciju košarke u kolicima. Dve godine smo tako funkcionisali, ali da bih mogao dobiti sredstva morao sam da otvorim svoj klub, što sam 2016. i uradio, a klub postoji i dan danas”, priča Goran, koji je sa apatinskim klubom dva puta bio vicešampion države.
Kako nam je otkrio, najponosniji je, naravno, na uspeh koji je postigao sa reprezentacijom Srbije, sa kojojm je odigrao četiri evropska prvenstva, a u Sofiji u Bugarskoj su osvojili srebro, što smatra najvećim uspehom u karijeri. Zahvaljujući tom srebru, reprezentacija Srbije ušla je u viši rang evropskog takmičenja, u kom su prošle godine osvojili 7. mesto. Ove godine, nažalost, zbog povrede, Vezmar neće igrati Evropsko prvenstvo sa reprezentacijom.
U svojoj bogatoj sportskoj karijeri, naš sagovornik je bio i jedan od poželjnijih igrača u inostranstvu, pa je tako u Grčkoj proveo četiri godine, tri u klubu Megas Alexandros i jednu sezonu u Atini.
- “Prvu sezonu sam svaki vikend vozio za Solun, a od druge sezone sam živeo tamo. U pitanju su profesionalni ugovori, kao u redovnoj košarci. Od toga i dan danas živim, jedino što sam u međuvremenu prešao u Mađarsku, gde sam i danas, u Šopronu, i ovo mi je treća sezona da sam tamo”, priča naš sagovornik, a koji je upravo u Mađarskoj ostvario i rekord karijere. Naime, iako igra poziciju koja nije zadužena za davanje koševa, već za razigravanje ostalih i dovođenje centra u poziciju da daje koševe, tamo je uspeo za jednu utakmicu da da čak 25 poena, a njegov centar danas svaku utakmicu nije ispod 40 koševa, na šta je veoma ponosan.
Ipak, kako sam kaže, najponosniji je na to što je, zahvaljujući osnivanju kluba u Apatinu, doprineo tome da nekoliko momaka sa invaliditetom iz okruga bukvalno izvuče iz kuće.
- “Neki od mojih saigrača preko košarke su bukvalno izašli iz kuće, proputovali celu Evropu, stekli brojna poznanstva, prijateljstva, zaposlili se, i to je veće od svake medalje koju sam osvojio”, priča Vezmar i dodaje da planira da se bavi sportom dokle god mu to telo bude dozvoljavalo.
- “Kapiten reprezentacije koji igra sa mnom u Mađarskoj, npr. je 75. godište. Vremensko ograničenje po godinama za košarku u kolicima ne postoji. Primera radi, na jednom od evropskih prvenstava upoznali smo jednog takmičara, zvali smo ga čikica, zato što je sed i ne baš u cvetu mladosti. Čovek nam je natovario 30 poena, ima oko 60 godina i igra kao mašina. Planiram još dugo da se bavim sportom, dokle god me telo služi, a plan B mi je da kad završim igračku karijeru, završim školu za trenere i posvetim se trenerskom poslu”, saznajemo od našeg sagovornika.
Prema njegovim rečima, porodica i prijatelji su mu najveća podrška. Kad ne trenira i ne igra utakmice, živi kao i drugi, izlazi, druži se, vodi lep i miran porodičan život. Dugogodišnju vezu i zajednički život sa svojom izabranicom Jelenom ove godine će krunisati brakom i time zaokružiti najvažniju stvar u životu, osnivanje sopstvene porodice.
Mi mu želimo još puno sportskih uspeha i, naravno, puno sreće, ljubavi i potomstva u budućem bračnom životu.
