PRIČE IZ KOMŠILUKA: Empatija kao životno opredeljenje Sanije Sekicki
Sanija Sekicki, psiholog po struci, četvrt veka unazad zaposlena u apatinskoj gimnaziji na mestu stručnog saradnika i profesorke psihologije, među omiljenima je u školi, kako učenicima, tako i kolegama. Strpljiva, blage naravi, savesna, uvek spremna da pomogne, ova skromna i odmerena Apatinka kažu da je jedan od stubova ustanove obrazovanja u kojoj radi. Takođe, jedna je od važnijih karika školskih timova, kao i Interesorne komisije opštine Apatin za pružanje dodatne podrške učenicima, ali ipak ističe da zapravo najviše uživa u nastavi. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena je u Apatinu, a svoje najranije detinjstvo pamti po najlepšim uspomenama.
“Živeli smo u zajedničkom domaćinstvu sa bakom i dedom i mlađu sestru i mene baka je čuvala kad su roditelji radili. Imali su baštu na Kučki, pa nas baka obe stavi na bicikl i pravac na baštu, gde smo se igrale i pomagale joj. S druge strane, zimi, baka naloži smederevac, a sestra i ja se igramo u blizini. Pamtim taj miris njene kuhinje i uopšte, to mi je najlepši deo najranijeg detinjstva koji pamtim”, iskrena je Sanija.
Osnovnu školu završila je u Apatinu kao odličan učenik i nosilac Vukove diploma. Najviše je volela prirodne nauke, matematiku, fiziku, hemiju, u čemu je bila veoma uspešna, ali i iz istorije. Već kao osnovac bila je nenametljiva, primerna i odgovorna, a jedinu žal koju nosi iz tog perioda je što nije upisala muzičku školu.
Nakon osnovne, upisuje Srednju medicinsku školu – smer farmaceutski tehničar u Somboru, a za ovo se odlučila jer su bila teška vremena i nije bila sigurna da će joj roditelji moći plaćati dalje školovanje.
“Želela sam da imam bilo kakvu struku, pa ako ne budem mogla na fakultet, da se negde zaposlim posle srednje. To su bile devedesete, turbulentne godine, ali nama deci je ipak bilo lepo. Sećam se naših dogodovština iz tog perioda, pa nema autobusa, nestašica goriva, pa spavamo kod drugarica koje žive u Somboru, a znali smo čak i peške ići i ništa od toga nismo doživljavali kao nešto strašno. U školi mi je bilo lepo. Farmaciju volim, volela sam i predmete koje sam tamo izučavala, ali posle mi je bilo žao što nisam upisala gimnaziju, jer ona ipak pruža najbolji osnov i šire znanje za dalji izbor fakulteta”, smatra Sekicki, koja je i srednju školu završila kao odličan učenik.
Kako nam je otkrila, roditelji su ipak, uz mnogo truda i odricanja, uspeli da joj obezbede dalje školovanje, te se upisuje na Filozofski fakultet - smer psihologija u Novom Sadu.
“Inače, psihologiju sam imala u drugom razredu srednje škole. Profesorka je bila izuzetno kreativna, interesantna, imala je tako lepu energiju koju je umela da prenese na nas i jako mi se dopala, pa mi se samim tim dopala ideja da bih možda mogla i ja time da se bavim. Sem navedenog, već tada sam bila svesna spoznaje da umem da slušam ljude, da mogu da ih razumem, da budem objektivna, pomognem im… Sve su to neki razlozi zbog kojih se odlučujem za psihologiju”, ispričala je naša sagovornica, te dodala da joj je prva godina najteže pala, jer je jako vezana za porodicu, pa su joj nedostajali. Ipak, kasnije sve ide svojim tokom, završava fakultet i vraća se u svoj rodni Apatin.
“Kad sam diplomirala, prijavila sam se na Biro za zapošljavanje. Tad je bio neki program jednogodišnjeg stažiranja i trebalo je da ga odradim u Centru za socijalni rad, čemu sam se beskrajno radovala. Iako sebe nisam videla u školi u to vreme, sticajem okolnosti, završim u našoj gimnaziji, umesto u Centru, a što se evo danas ispostavilo kao pun pogodak, jer zaista uživam u svom poslu”, priznala je.
Kako u početku nije imala dovoljno iskustva i kompetencija, polako je ulazila u posao sa tadašnjom pedagogicom, usput sticala potrebna iskustva i edukovala se, a nakon toga prešla u nastavu, te predavala psihologiju, nešto kasnije i građansko vaspitanje. Od 2014. godine dolazi na mesto stručnog saradnika. Njen posao podrazumeva saradnju sa učenicima, nastavnicima, roditeljima, po pitanju nastave i svega ostalog kada je funkcionisanje škole u pitanju, kao i učešće u različitim timovima, preventivne aktivnosti, saradnju sa Učeničkim parlamentom i slično.
Kao profesorka daje sve od sebe da učenicima gradivo bude zanimljivo.
“I dalje držim časove psihologije u školi i u tome zapravo najviše uživam. Dinamičan je rad, trudim se da osmišljavam razne zanimljive radionice sa decom. Čas je nekako po meni drugačiji, a ta energija sa decom mi je nezamenjiva. Najdraže od svega mi je kada me moji đaci sretnu posle nekoliko godina, pa kažu kako su im neke stvari koje smo radili primenljive u praksi”, priča Sanija.
Našoj sagovornici deca stalo dolaze po savete, ali i kada nešto zgreše, pa ih profesori pošalju. Trudi se da im pomogne koliko je u mogućnosti. Obraćaju joj se i sa privatnim problemima, slobodno i rado joj kucaju na vrata, imaju poverenja u nju, a jako lep odnos neguje i sa kolegama.
Sekicki je za 25 godina svoje poslovne karijere prošla veliki broj obuka i edukacija. Bila je dobitnica Novembarske nagrade za svoj rad, a takođe i završila obuku kod čuvenog Zorana Milivojevića za transakcionu terapiju.
Aktivno se bavila aerobikom, od 1999. do 2013. godine, što je bila njena velika ljubav, ali, nažalost, zbog bolesti je morala da prestane. Uprkos strašnoj dijagnozi karcinoma, operaciji, hemoterapijama i zračenju, što je trajalo punih godinu dana, Sanija je ipak uspela da sačuva pozitivan stav i izleči se.
“Moj posao je bio tada da se izlečim, tako sam to posmatrala. Malo su mi zapravo drugi ljudi predstavljali problem. Ipak, normalno je da se plaše, ali i prenosili su svoj strah na mene, pa sam morala da nađem neki mehanizam kod sebe, da me to ne dotiče. Kako do tad nikad nisam čitala ljubavne romane, u vreme lečenja, kad sam odlazila na hemoterapiju, obavezno kupim ljubavni roman i čitam ga dok sam tamo. Kad su me pitali zašto to radiš, rekla sam zato što se tu na kraju svi vole i srećan je kraj, divno, lepo, slatko… Nisam taj roman nikad završavala kad se vratim kući, već ga nastavim kad odem na sledeću hemoterapiju. Zapravo, nisam davala svom mozgu prostora da razmišlja u negativnom kontekstu. Nisam nikako dozvoljavala sebi da me okupiraju loše misli i strah. Htela sam sebe zaštiti, jer je potrebno puno snage i hrabrosti da se čovek sa tim suoči. U konkretnom slučaju nisam samo ja u pitanju, već i članovi moje porodice koja brine za mene”, iskrena je naša sagovornica.
Njena taktika urodila je plodom. Danas je zdrava žena koja savetuje svima da se u bilo kakvoj borbi sa bolešću prvenstveno treba okružiti pozitivnim mislima i dobrim ljudima.
Kako je tada, po preporuci lekara, prestala da se bavi aerobikom, tako je počela ići u duge šetnje, u kojima i dan danas uživa. Obožava prirodu i Dunav, a već 10 godina unazad ponosna je članica Gradskog hora “Jedinstvo” Apatin, što joj je takođe velika ljubav.
Najveću podršku joj pružaju roditelji, sestra i suprug. Kaže da su joj trenutno ćerkice brata od tetke centar sveta i uživa u vremenu koje provodi sa njima. Jako voli da bude kući, da se bavi cvećem i provodi vreme sa porodicom. Ima nekoliko divnih prijatelja, a najdražža aktivnost su joj i putovanja sa sestrom.
Nema velikih želja i ambicija po pitanju svoje profesije, jer je sasvim zadovoljna i ispunjena onim što već radi, a mi joj samo želimo da ostane upravo takva kakva jeste, na radost brojnih apatinskih srednjoškolaca, kako sadašnjih, tako i budućih.
